FINALE - poslednji ples LC Tampereu, Finska

Nedavno sam razgovarala sa Nađom Krivokapić, studentkinjom i aktivnom članicom EESTEC-a, koja je imala priliku da prisustvuje jedinstvenom događaju u Tampereu, Finska. 

Poslednji ples u Tampereu: “Sahranili smo naš EESTEC komitet."

Ovim rečima, Nađa, opisala je poslednji događaj koji je okupio članove lokalnog komiteta u Tampereu. Taj događaj bio je mnogo više od običnog okupljanja. Emotivan oproštaj, prožet uspomenama, smehom i tugom zbog zatvaranja komiteta koji je godinama povezivao studente širom Evrope.

Bilo je fascinantno čuti njene utiske o gradu poznatom po prelepim jezerima, bogatoj kulturi i jedinstvenom nordijskom načinu života. U nastavku pročitajte šta je izdvojila kao najzanimljivije trenutke svog boravka iz ovog prelepog nordijskog grada. 

Nađa je relativno skoro postala član EESTEC-a i zaintrigirana pričama drugih članova koji putuju preko EESTEC-a, koje je upoznala na događajima koje EESTEC organizuje, poželela je da i ona doživi to iskustvo i ulepša svoje studentske dane. Njena rečenica: "Jao! Moram i ja da putujem preko EESTEC-a!" Pokazuje njeno oduševljenje i odluku da pregleda koja su putovanja trenutno dostupna i da se prijavi na jedno od njih.

Gledajući datume zbog ispitnih rokova i usklađivanje sa svojim obavezama, potrajalo je to neko vreme, dok Nađa konačno nije odlučila koje putovanje joj odgovara. 

Lokacija? Tampere, Finska

Datum? Top - predrok, što znači nema ispita

Cena? Ništa - 0 dinara

Ovaj komitet je zatvorio svoja vrata, a poslednja razmena, simbolično nazvana "FINALE" , bila je njihov način da se zahvale EESTEC zajednici, pokazujući Finsku, njenu kulturu i tradicije.

FINSKA - FINALE: Poslednji ples u Tampereu – Sahranili smo naš EESTEC komitet

"FINALE" (Finish International Nature And Leisure Event) – tako je nazvan poslednji događaj koji je okupio članove EESTEC komiteta u Tampereu, kao emotivan oproštaj i zahvalnost zajednici. Bio je to način da se zatvore vrata sa stilom, kroz razmenu u kojoj su nam pokazali sve čari Finske, njenu kulturu i tradiciju.

Kako je izgledao tvoj put do Tampere-a?

- Moj put do Tampere-a počeo je letom iz Budimpešte za Helsinki, a zatim sam se brzim vozom uputila prema Tampereu. Ono što nisam znala tada, ali bi mi zaista značilo, jeste opcija tzv. "hostovanja". To znači da mogu pitati nekog iz EESTEC-a da prespavam kod njih. Ja sam pokušavala da uklopim letove kako bih stigla tačno na početak događaja i odmah se vratila nakon završetka, ali hostovanje bi mi puno olakšalo planiranje puta, posebno za buduće članove koji putuju prvi put.

Kada sam stigla u Tampere i trebala da pređem na voz, imala sam kasnije vožnje, ali trebalo je da doplatim za njih. Ipak, želela sam da stignem na voz za koji sam već kupila kartu. I tako sam, u totalnom stresu, trčeći kroz aerodrom, kao mama u "Sam u kući", uspela da uđem u voz u poslednjem trenutku, samo minut pre nego što je krenuo. U tom trenutku sam pomislila: "Ako sam ovo uspela, mogu da izvedem bilo šta!"

Ideš prvi put avionom, još pritom sama, kakve su ti misli bile u glavi dok si bila među oblacima?

- Bila sam potpuno pod adrenalinom, osećala sam se snažno i pomislila: "Ako sam stigla sama do Finske, mogu da uradim bilo šta!" Bilo je to izlaženje iz moje zone komfora, i taj trenutak samostalnog putovanja mi je ostao urezan. Znam da mi više neće biti problem da idem i na sledeće putovanje sama. Ipak, bilo je i trenutaka kad sam razgovarala sa ljudima na aerodromu i pitala se: "Da li mogu da verujem ovim ljudima?" Iako su svi bili ljubazni i spremni da pomognu, ta misao mi je bila u glavi, što mislim da je sasvim normalno i prirodno.

Ali, nakon toga, naučila sam kako da se snađem sama na aerodromu, kako ide ukrcavanje na avion, i sada, nakon prvog leta, više nije ništa specijalno. Međutim, kada letiš prvi put, sve ti je novo i nepoznato, pa to donosi posebnu vrstu uzbuđenja.

Rekla si da je ovo tvoj prvi let avionom. Možeš li podeliti sa nama svoj doživljaj kako je to izgledalo?

- Kao što sam pomenula, odmah sam uzela povratnu kartu zbog datuma događaja. Kada sam ugledala stjuardesu, postavila sam joj jedno banalno pitanje, ali za mene je bilo važno, na šta se ona nasmešila. Tokom celog leta, koji je trajao oko 1,5 sati, ona je stalno dolazila da proveri da li je sve u redu. Taj gest mi je mnogo značio i stvarno mi je ulio poverenje i sigurnost. Kao lep detalj, čak mi je pružila čokoladicu da me ohrabri, što je bio baš divan gest.

Šta te je najviše iznenadilo kada si stigla u Tampere i koji jezik je dominantan tamo, pored finskog?

- Kada sam dosla do Tampera, imala sam prvi da kazem kulturoloski sok. Prvo, svi znaju engleski. Nekoj sam se baki obratila na stanici i ona je mene znala da uputi sta mi treba. Drugo, svi su jako ljubazni, cak ljubazniji nego Nemacka, Italija, tu sve gde sam bila. 

Kako ti se činila komunikacija s lokalnim stanovništvom, da li su Finci u Tampereu bili otvoreni ili povučeniji?

- Finci su poznati kao zatvoren narod, i po strukturi njihovih gradova može se primetiti da su malo introvertni. Ništa im nije zgusnuto kao kod nas, sve je lepo rašireno, imaju puno zelenila, stvarno je prelepo. Ali, iako su zatvoreni, svi su bili jako predusretljivi, i ni u jednom momentu nisam imala problem.

Zanimljivo je to da, budući da ne smem da jedem gluten, tamo mi je bio pravi raj! Gde god sam ušla, znali su šta je celijakija (netolerancija na gluten) i svuda sam imala opcije za jelo, što mi je stvarno olakšalo boravak. Pomislila sam da je ovo možda zemlja u kojoj bih mogla da živim. Jedan dan smo otišli do jedne brze hrane, nešto kao naši indeksi, i predložili su mi toliko različitih jela koja mogu da jedem bez glutena. Bila sam toliko oduševljena da sam, kad sam se vratila u Srbiju, bila iznenađena što ne mogu da jedem sve to. Tamo nisam morala ni da razmišljam o tome, jer je hrana svuda bila dostupna i za mene.

Kako je izgledao tvoj boravak, reci nam nešto o tome?

- Boravili smo tri dana u baraci pored jezera, koja je bila slična našim vikendicama u Srbiji. Svi smo bili zajedno u jednoj sobi i izvodili smo zanimljiv ritual prve noći – izvlačili smo karte, a onaj ko izvuče kartu sa najvišim brojem mogao je da bira krevet, dok su ostali spavali u vrećama za spavanje. Kada smo stigli, odmah smo se upoznali, svi su bili jako fini, kao da se znamo već dugo. Bilo je tu i starijih istekovaca iz različitih zemalja, među njima je bila devojka iz Tirane koja je na doktorskim studijama, ali i mnogo mlađih, kao istekovci iz Turske koji su, koliko znam, ranije kreću na fakultet. Verovatno su se trudili da spoje ljude koji prvi put putuju sa EESTEC-om i one kojima je to možda poslednje putovanje.

Dok smo bili na jezeru, organizovali su nam Olimpijadu. Podelili smo se u timove, i imali smo različite izazove. Na primer, ko će najbrže zapaliti vatru, a zatim smo mogli da veslamo po jezeru u čamcima, pa je bio izazov ko će brže preveslati jezero. Mi Srbi smo bili u jednom timu, zajedno sa jednom Slovenkom, i naš tim se zvao "Neo Jugoslavija". Njihova tradicionalna igra bila je "Bacanje čizme u dalj", pa smo imali izazov ko će dalje baciti čizmu. Zatim smo nosili vodu iz jezera do saune, i ko će uspeti da prenese što više vode, a da se ništa ne prospe. Na kraju, mi Srbi smo pobedili i bilo je stvarno jako zabavno!

Nakon toga smo preselili u studentski dom u samom gradu Tampere, gde smo imali tri sobe, i svako je imao svoj krevet.

S obzirom da ste bili smešteni pored jezera, moja prva pomisao na sledeće pitanje je bila, da li je bilo komaraca?!

- Uhhh! U životu nisam videla toliko komaraca! Bilo ih je toliko da si u jednom trenutku samo video crnu masu ispred sebe. Kad smo spavali, nije bilo toliko strašno, ali kad bismo išli u šumu, to je bilo stvarno haotično. Srećom, imali smo kreme i sprejeve koje su doneli Švajcarci, pa smo se čak i po kosi prskali da nas ne bi ujeli. Jun u Finskoj je kao rano proleće kod nas, pa nismo baš bili u kratkoj odeći, ali opet smo morali da koristimo zaštitu od komaraca.

Kako je jedan Beograđanin to opisao: "Imaš dva komarca, jedan ti podigne pantalone, drugi te ujede!" – ovde smo se obe slatko nasmejale.

Da li imaš neku anegdotu sa putovanja da ispričaš?

- Naravno! Tokom Olimpijade na jezeru, naš tim, koji su činili svi Srbi i jedna Slovenka, pod imenom "Neo Jugoslavija," pobedio je u svim igrama! Od veslanja preko jezera, brzog paljenja vatre, do tradicionalnog finskog "bacanja čizme u dalj", to su bile tipične "igre sa sela", nismo imali konkurenciju . Na kraju su nas zbog tih pobeda prozvali "Uga Buga Srbi," što smo svi shvatili kao simpatičnu šalu. Kasnije, tokom city rally-a, odlučili smo da se šalimo na svoj račun i nazvali smo naš tim "Uga Buga Serbians."

Takođe, nismo imali klasično Internacionalno veče, nego je svako doneo grickalice iz svog grada, pa smo svi međusobno probali različite stvari. Ja sam donela gorki list, smoki i noblice. Poljakinji se baš dopao gorki list, a ona je donela soplice, to je vodka sa različitim ukusima i stvarno je prelepa—imaš osećaj kao da piješ sok! Finci su imali zanimljive vodke, uzela sam par i jedva čekam da ih donesem na SSC da ostali članovi probaju! Najpoznatija vodka im je sa ukusom jednog slatkiša koji se zove Salmiakki. Švajcarci su nam pripremili fondu sir, u koji smo umakali hleb, dok su Turci doneli ratluk, a Slovenci rakiju.

I tako, svi smo se zabavljali i pili, kad smo u 3h ujutro, Poljakinja i ja veslale jezerom, diskutovale o razlikama između srpskog i poljskog jezika. To je bila prava avantura!

Kakva je tamo kultura i običaji, da li ima nešto upečatljivo?

Dok smo bili na jezeru, imali smo saunu pored njega, što je bio pravi šok u početku. Iako znamo kako to izgleda kod nas, Finci idu goli u saunu. Za njih je sauna svakodnevna stvar, mnogi od njih imaju po jednu u svojoj kući. To im nije ništa neprimereno, iako su nam naglasili da ako se osećamo neprijatno, nismo primorani da ulazimo bez odeće. Pored toga, imali su opciju da razdvoje termine u sauni, kako bismo se izbegli šokirati. Na kraju smo odlučili da budemo zajedno, ali svako je imao slobodu da odluči. U sauni obavezno piju pivo ili neku žestinu, i vrlo brzo postaneš pijan zbog visoke temperature.

Zanimljivo je bilo i to što umesto esencijalnih ulja, koristili su mirisno granje, kojim su počeli da udaraju jedni druge po telu. To nije samo zabavno izgledalo, već je, prema njihovom verovanju, dobro za cirkulaciju, a ispušta i prelep miris.

Još nešto što mi je bilo fascinantno, tada je bio polarni dan, pa nikad nije padao mrak. Od 3 do 5 ujutru, imalo je neki sumrak, ali se nije potpuno smračilo. Mi smo u 2 ujutru bili u sauni, a ja sam imala osećaj kao da je 18h popodne. Tokom boravka, imali smo saunu svaki dan. Jednog dana, otišli smo u grad, gde su organizatori pripremili bazen i roštilj. Bilo je super opuštajuće.

Najzanimljiviji deo, kada nismo imali saunu, bio je "SIT - SIT" večera. Tradicionalna večera u kojoj svako dobije predjelo, glavno jelo i dezert. Ispred nas su bile zbirke pesama, pesmarice, a vođa večere je govorio koju pesmu pevamo. Svako je mogao da ustane i izabere pesmu, i čim neko izabere, svi moramo da prestanemo sa jelom, ustanemo i pevamo tu pesmu. Nakon toga, svi zajedno nazdravimo, a konobari donose različita pića, što znači da količina alkohola brzo raste. Zamišljeno je tako da svaki put kada se naruči pesma, svi ostali pevaju, pomažući atmosferi. Kasnije smo završili u baru, igrali karaoke i pevali pesme na raznim jezicima. To je bilo pravo iskustvo!

Kako izgleda život u Tampereu? Da li je miran ili užurban?

- Tampere je prelep grad, iako nema mnogo znamenitosti, on je vrlo lep za život. Puno je zelenila, grad je veoma čist i spokojan, što ga čini idealnim mestom za miran život. Što se tiče pravila, pivo i vino možeš kupiti u običnim radnjama, ali za jače alkoholne napitke postoje posebne prodavnice. Ako nemaš 21 godinu, nećeš moći da kupiš žestoka pića. I što se toga tiče, Finci su vrlo rigorozni. Meni su tražili ličnu kartu i pasoš kada sam došla na kasu da platim.

Kako to izgleda zatvaranje jednog komiteta, reci nam nešto više o tome? 

-Zatvaranje komiteta bio je zaista emotivan trenutak. Organizovali su da svako od nas donese neku sitnicu koja predstavlja njihov komitet, a pepeo koji je ostao od spaljenih stvari smo kasnije zajedno prosuli tokom Cityrally-a. Pošto je jezero bilo u blizini, svaki član je imao priliku da predstavi ono što je doneo i kaže nekoliko reči. Ja sam donela nekoliko stvari: mali zabavnik, narukvicu sa Exit festivala, staru EESTEC majicu i stiker. Sve to smo spalili u vatri pored barake, a pepeo su skupili kao simbol tog momenta.

Tokom toga, članovi iz starijih komiteta su čitali pesme iz zbirke Rasputin, što je dodatno ulepšalo celu atmosferu. Govorili su koliko im je EESTEC značio, koliko im je to postalo kao druga porodica i koliko su uživali u svim prijateljstvima koja su stekli. Bilo je veoma emotivno, jer je bio kraj nečega što im je puno značilo.

Kada smo kasnije puštali pepeo u reci u centru grada, svi smo izgovorili nekoliko reči i slikali se, čime je zvanično bio okončan LC Tampere. Bio je to prelep trenutak, ali svakako i tuga što se ovako opraštamo. Iako su komiteti već davno ugašeni, došli su i neki od starijih članova iz drugih finskih komiteta koji su postojali pre nas, ali su se povukli, kako bi se oprostili. Kao uspomenu, svi smo dobili male zastavice od njihovog komiteta.

Kako je izgledao poslednji dan u Tamperu i kako ste se pozdravili? Da li se čuješ sa nekim članovima i danas?

- Poslednje veče smo ponovo otišli u saunu. Od četiri večeri, tri smo proveli u sauni. Prvo je otišla Poljakinja, i svi smo se izgrlili, bilo nam je jako žao. Zatim, ujutru sam ja otišla sledeća, i dok sam se pozdravljala, moram priznati da sam osetila tugu. Zbližila sam se sa njima, imala sam osećaj kao da ih znam već godinama, a opet sam imala taj trenutni osećaj da ćemo se ponovo videti za mesec dana, iako realno nikada više možda nećemo. Svako je rekao da se obavezno javimo jedni drugima kad budemo u nečijoj zemlji, da se ponovo vidimo. Bilo je i onih koji ne vole rastanke, pa su samo otišli, ali su u grupi napisali da im je bilo drago što su s nama proveli te dane i što smo se upoznali.

Vratila sam se sa jednim Švajcarcem, koji često leti avionom. Aerodrom u Helsinkiju je ogroman, pa mi je to mnogo olakšalo povratak. Danas sam u kontaktu najviše sa Beograđanima, sa devojkom iz Tirane i iz Slovenije.

Da li ste uspeli nekome da ukradete zastavu?

- Da, uspeli smo! Ukrali smo Cirižanima, što je bilo potpuno novo iskustvo za mene. Bilo je pravo uzbuđenje, adrenalin je radio punom parom, kao "Wow, ukrala sam zastavu!" Međutim, ispostavilo se da to u stvari nije bila prava zastava, već peškir koji je izgledao kao zastava. Oni su imali dva peškira, a jedan od njih je ličio na zastavu, jer su zapravo zaboravili da ponesu pravu zastavu. Dok smo se raspravljali da li je to prava zastava ili nije, drugi Beograđanin je pronašao onu pravu.

Nakon toga, odmah smo im zadali izazov dok smo još bili u Finskoj. Sutradan je bio Cityrally, i izazvali smo ih da se skinu u kupaće, uskoče u fontanu u centru Tampere-a i izvedu ples po želji. To je bilo baš uzbudljivo! Ljudi su se stajali oko nas, gledali, snimali… A Cirižani su baš ludi i nije im bilo teško da to urade.

Šta bi preporučila nekome ko dolazi u Tampere prvi put? Koje atrakcije ne bi smele da se propuste?

- Obavezno posetite saunu! To je tradicija i neizostavan deo finlandskog iskustva. Takođe, Tampere je poznat po prelepim jezerima, pa bi i to trebalo da bude na listi. Što se hrane tiče, ne bih imala posebnu preporuku jer smo mi obično jeli studentsku i vojničku hranu, pošto oni imaju obavezan vojni rok. Ipak, kada su servirali njihovu čorbu, meni je zaličila na naš pasulj. Organizatori su se potrudili da nam dočaraju finsku kuhinju kroz raznovrsnu hranu iz detinjstva. Pravili su nam ribu na roštilju, a kao klasičnu studentsku hranu, puno su jeli ovsene pahuljice.

Da li bi opet posetila to mesto?

- Definitivno bih opet išla, ako ne u ovaj grad, onda sigurno u Finsku. Bila sam u dosta država u Evropi, ali kad sam se vratila kući, shvatila sam da bih u Finskoj mogla da živim. Sve je jako lepo uređeno, mogu da jedem svuda, a ljudi su stvarno prijatni. Jedino je malo nezgodna klima, polaran dan i polarna noć, ali ostalo je sve super!

Svima bih preporučila da putuju kroz EESTEC! Čim sam se vratila iz Finske, odmah sam razmišljala o sledećoj destinaciji. Tek kada odeš na ovakvo putovanje, shvatiš koliko se oslobodiš u komunikaciji i koliko tvoj engleski postaje sigurniji. Osećala sam se snažno, jer sam se snašla u nepoznatoj zemlji, i ovo mi je definitivno najlepše iskustvo u životu!

Ovo je bila razmena, ali sada planiram da se prijavim i na radionice, koje bih kasnije mogla dodati u CV. Radionice su uglavnom besplatne, a ova razmena je bila besplatna jer se komitet zatvarao, pa sam iskoristila tu priliku. Od članova drugih komiteta saznala sam mnogo korisnih informacija i saveta. Jedna od preporuka koju sam dobila je Interrail (brza pruga koja povezuje celu Evropu, gde možeš da uzmeš kartu i putuješ vozom nedelju dana).

Imala sam strah zbog jezika, putovanja sama, i prvog leta avionom, ali sam uspela da prevaziđem sve te prepreke. Ovo je idealan način za usavršavanje jezika, iako je bilo ljudi sa slabijim znanjem od mog, svi smo se snašli i uživali. Na kraju, sve se uvek dobro završi, a ostanu divne uspomene.

Zaista sam uživala u ovom intervjuu sa Nađom! Bio je opušten, prijatan i prepun zanimljivih priča. Nadam se da sam vam prenela deo tog osećaja, jer sam, dok sam je slušala, imala utisak kao da sam i sama bila tamo! Nađa je toliko entuzijastično govorila da sam, sa svakim novim trenutkom, nestrpljivo čekala da čujem šta će sledeće reći.

Svima nam je potrebno da izađemo iz svoje zone komfora, jer tako napredujemo i postajemo bolje verzije sebe. Nađa nam je svojom pričom to jasno pokazala i dokazala da hrabrost uvek pobeđuje strah!

I za kraj jedan slogan od mene: - "Budi smeo, da bi dobio ono što si hteo"

- Autor: Radmila Bunić